„SCUOLA D’EUROPA“, LUGLIO-AGOSTO 2021
Роберта Шумана, оца Европске уније,
Католичка црква је прогласила „Часним“
Недавно је објављено да је папа Фрањо одобрио објављивање декрета којим се признају херојске врлине Роберта Шумана.
Седамдесет година након Париског споразума, потписаног 18. априла 1957. године, који је успостављањем Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ) поставио темеље за највећи пројекат интеграције народа и нација у историји Европе. Великог француског државника Роберта Шумана, творца овог пројекта, католичка црква је прогласила „Часним“.
Пут који га може довести до признавања статуса „Блаженог“ и „Светости“ је сада отворен.
Велико је признање за овог политичара са великом душом Роберта Шумана, који је поставио темеље Уједињене Европе, користећи сировине угља и железне легуре челика.
У историји стоји као један од европских оснивача, попут Аденауера и Де Гасперија.
Његова улога била је темељна у стварању првог језгра Evropskе zajednicе za ugalj i čelik, (European Coal and Steel Community (ECSC)) која ће постепено еволуирати у Заједничко тржиште, Европску економску заједницу и коначно у Европску унију.
Оптерећен високим владиним одговорностима, Шуман је осећао потребу за помирењем између Француске и Немачке, након што су три рата 1870, 1914-1918 и 1939-1945 укоренила дубоко непријатељство између две земље.
Стога је успео да замени бескорисни економски рат између Француске и Немачке са много кориснијим принципом да „ако се ресурси деле, ви растете и осећате се боље“.
Идеја је била да се Немачка интегрише у заједнички европски пројекат, како би се постигло помирење. Пошто је потврђена немогућност интеграције на политичком нивоу, покушало се на економском нивоу. Шуман је преузео пуну одговорност за пројекат и са великом вештином успео да га изведе.
У данашње време историја учи да Европска заједница за угаљ и челик, која је рођена Париским уговором 1951. године, заправо представља први камен темељац који ће деценијама касније довести до успона Европске уније.
Католичка црква препознаје велике врлине Шумана, које су донеле Европску унију, и признаје га као пречасног.
Силвано Марсеља
Председник АЕДЕ-а
Дебата о Конференцији о будућности Европе
Пиер Виргилио Дастоли
(председник Италијанскоg већa Европског покрета (CIME))
Паоло Понзано
(генерални секретар Италијанскоg већa Европског покрета (CIME))
Упркос порасту броја догађаја посвећених Конференцији о будућности Европе, дебата је до сада била ограничена на „упућене професионалце“, а чини се да је рад Европске уније усмерен посебно на њих. Нарочито ако узмемо у обзир да је међу тим професионалцима мрежа представника цивилних друштава која годинама окружује европске институције и која чини окружење Брисела.
Платформа, која је активна више од два месеца и која се сматра „срцем Конференције“, има за циљ да пружи „прилику изражавања у каквој Европи бисте желели да живите, и доприноса обликовању наше будућности“. Међутим, за то време Платформу је посетило нешто више од 18000 грађана (укључујући занемарљив број удружења, од којих је први био Европски покрет у Италији). То је мање од триста грађана дневно, тренд који се смањује или се можда чак зауставља. Ако се овај тренд настави или се не успоставе посебне иницијативе, до краја Конференције на Платформи ћемо имати мање од сто хиљада учесника, за разлику од двеста хиљада грађана који су реаговали на белу књигу Јункерове комисије о будућности Европе која је објављена у другом периоду историје европских интеграција. Такође недостаје милион потписа потребних Лисабонском уговору да би се узела у обзир иницијатива европских грађана.
Ако на списак учесника додамо идеје, коментаре, догађаје и одобрења, имаћемо јасну представу о хитној потреби да се размисли о политикама комуникације, информисања и свести у јавном и приватном сектору. То је неопходно како би се створио онај отворени простор који је замислио Хабермас, одакле се може покренути шира расправа о будућности Европе. Три главна циља европског покрета била су подизање свести, информисање и комуницирање како током Конференције, тако и током периода размишљања које су институције предузеле након закључења Конференције у припреми за европске изборе у мају 2024. године.
За оне који су укључени у поље комуникације, јасно је колико је та комуникација уско повезана са циљевима комуникације (што се тиче и приступа и политике), као и са оним циљевима постављеним у смислу подизања свести и учешћа.
Европски покрет већ дуго држи ставе да је, после више од тринаест година од потписивања Лисабонског споразума, неопходно поново отворити рад Европске уније како у ставовима, тако и у политичком смислу, с циљем ажурирања ових уговора . Европске и националне институције (тј. упућени професионалци) раде на овом циљу отприлике шест година, од Јединственог акта до Лисабонског споразума.
У погледу политика, узмимо за полазну основу девет тема на дигиталној платформи које је Комисија изабрала одвојено од „заједничке декларације“. Они се позајмљују из заједничких политика представљених на сајту генералне дирекције и у сталној расправи. Очигледно је да политике које се односе на здравље, економију и социјалну правду, улогу ЕУ у свету, улогу закона, дигиталну трансформацију и миграције треба ажурирати како би се ускладиле са циљевима постављеним за одрживи развој и еколошке транзиције, европску демократију (тачније комплементарне аспекте демократије, наиме репрезентативни, партиципативни, паритет и основни ниво) и културни идентитет, или другим речима осећај припадности заједничком идентитету који се бави политиком за младе и образовањем. Ажурирање ових политика које су већ примењене значи и разматрање њиховог садржаја. Они чине неке од приоритета комисије Вон дер Леиен на тему дистрибуције ексклузивних, заједничких или помоћних вештина у оквиру Европске уније и држава чланица. Ово је питање политике.
Грађани би се требали запитати, а затим нас обавестити, шта би требало да буде садржај ових политика и која би политика била неопходна за њихово спровођење у будућој Европској унији.
Такође смо свесни основних питања о ажурирању политика о завршетку економске и монетарне уније, модификовању алата управљања који се користе од 2012. године, фискалном капацитету Европске уније заједно са темом европског јавног дуга и ресурсима потребним за његово одржавање изузети су или нису изричито наведени на дигиталној платформи и у „заједничкој декларацији“.
Такође нису обухваћене неке политике у вези са проширењем Европске уније на Балтику, укључујући идеју о њеним политичким границама, стратешкој аутономији у одбрамбеном сектору и тему диференциране интеграције.
Овим политикама додаје се „нова медитеранска агенда“, којој европски покрет придаје посебан значај за своју улогу у међународној европској унији и за италијанске интересе у региону. Ипак, око свих ових питања лебди питање ревизије уговора које Европски парламент није успео да уврсти у „Заједничку декларацију“.
Међутим, чини се да текст Агенде не искључује могућност да се то може покренути током конференције без прејудицирања или утицаја на садржај ових ревизијских пројеката, метод и дневни ред како не би ометало њихово евентуално извршење.
Ово питање истакли су они који су покренули идеју превазилажења једногласног гласања Европске уније и Савета Уније.
Они који су покренули ово питање из искуства знају да му се не може приступити или решити ни применом „премошћујућих клаузула“, које захтевају једногласну одлуку Европског савета, нити применом методе појачане сарадње, која се практично никада није применила од њеног увођења у Амстердамски уговор.
Једини практични пут била би ревизија уговора заснованог на схватању да се не можемо усредсредити само на елиминисање једногласног гласања, већ да би такође било прикладно створити систем провера и равнотеже. То би значило ревизију целокупног система политике који је укључен у овлашћења Европске комисије, Европског парламента и националних парламената, истовремено одражавајући се на улогу Европске централне банке и Суда правде, заједно са односом између еврозоне, јединственог тржишта и заједничке политике.
Прво питање на које треба одговорити је да ли реформа механизама институција и политике Европске уније нужно захтева реформу важећих европских уговора или би прогресивни развој саме Европске уније био могућ кроз специфичне промене тренутног управљања коју спроводе националне владе и постојеће институције.
Договор постигнут у вези са стварањем новог финансијског алата (ЕУ следеће генерације) и заједничког европског дуга који ће се поступно отплаћивати до 2058. године увођењем нових европских пореза који ће обезбедити средства за европски буџет, могао би указати на то да је Европска унија способна да се постепено развија ка европској влади без потребе да реформише тренутне уговоре. Међутим, не постоје гаранције да ће кораци које је Европска унија предузела са ЕУ следеће генерације и заједничким европским дугом, као одговор на тренутну пандемију, постати трајни и зависни, непредвидиви инструменти европског управљања ако формално не буду консолидовани у ове реформе садашњих Уговора.
С једне стране, док су неке државе прихватиле привремену употребу ових инструмената, то значи да могу бити оспорене, јер их формално не признају важећи уговори (чл. 125, 310 и 311 ПФУЕ). Из тог разлога, неопходно је успоставити одговарајућу реформу Европске уније.
Данашњи поступак за измену уговора (чл. 48 ТУЕ) захтева сагласност свих држава чланица приликом потписивања и накнадни једногласни споразум истих држава (27) путем ратификације у њиховим парламентима или, у неким државама, народним референдумом.
Међутим, ноторно је тешко постићи договор 27 држава чланица с обзиром на различита виђења циљева процеса интеграције.
Међународно право нуди два решења за заобилажење ове потешкоће:
– Једно од решења било би позивање на клаузулу “rebus sic stantibus” (промењене околности) из Бечке конвенције о законима уговора и, према томе, закључивање новог Уговора са другачијим правилима за оне државе које пристану на свеобухватнију реформу Европске уније. Ово решење би омогућило заобилажење правила у вези са једногласним споразумом држава утврђеним у чл. 48 ТУЕ и довешће до закључења новог Уговора са већинским споразумом броја (који тек треба да буде утврђен) броја тренутних држава.
-Резултат би се могао постићи и алтернативним средствима, наиме уметањем клаузуле у текст новог уговора у којем се наводи да овај закон ступа на снагу само за оне државе чији су парламенти ратификовали уговор (или ако је народни референдум одобрио уговор ). У одсуству правог европског становништва (Лисабонски уговор говори о грађанима Уније, а не о европском народу), било би правно и политички немогуће повезати једну или више држава за нови уговор да је њихов парламент или народ гласао против тога у парламенту или на референдуму.
Закључењем новог Уговора могао би се решити проблем диференциране интеграције унутар садашње Европске уније утолико уколико оне државе које желе да одрже свој тренутни ниво интеграције могу то учинити, а да остану везане за законе важећих Уговора, док би државе које желе да напредују ка истински савезној унији биле слободне да закључе нови уговор који садржи додатне кораке. Наравно, однос између садашње Европске уније и нове савезне уније могао би бити постављен истим или новим Уговором.
Реформа Европске уније зависиће од циљева које су поставиле државе чланице, политичке снаге и грађани садашње Европске уније.
Тема политике (иако неадекватне и неефикасне) koja јавно мњење дефинише као један од разлога повећаних трошкова (non-Europe) Европе. Неки чланови уговора нису примењени, док су други примењени погрешно или у супротности са основним принципима уговора. Стога је логичан начин повратка у европске интеграције ажурирање политика и промена политике како би се постигла већа интеграција за коју сматрамо да би требало да буде савезне природе.
Ако погледамо доприносе објављене на платформи који чине „квалитативни“ аспект учешћа (будући да су готово сви од „упућених професионалаца“, упркос чињеници да су помало оскудни или готово непостојећи), јасно можемо уочити проблеме и могући начини њиховог решавања. „Стратешка мапа пута“ за рад на „сувереној и демократској“ унији већ је добро обликована у јавном мњењу овлашћеног особља. Уз то, требало би је „филтрирати“ и „комуницирати“ како би постала извор информација и средство за подизање свести шире јавности, посебно нове генерације (старији од 16 година и више, минимална старосна граница за гласање у неким државама). Стога би било упутно резимирати предлоге дате на платформи (у разним одељцима) уз учешће младих, тако да се то може „комуницирати“ (коментарисати и расправљати) на релевантним местима као што су институције, школе, универзитети, локални и парламентарни састанци, или неинституционална удружења, волонтерске групе, трговинске
организације и цивилна друштва. Отуда се јавља потреба за „умрежавањем“ како би се радило на развијању „информисаног споразума“, чак и након завршетка Конференције, у смислу образовних установа и удружења, као и у парламентарном и владином окружењу на свим нивоима. Ово би се фокусирало на проблеме и могућа решења за поновно покретање европског пројекта и на план за „институције“ (реформа) и „политике“ (вештине). Иако ова питања не доводе у питање јединствену природу (“Sui generis” је новолатински израз, који у дословном преводу гласи своје врсте/рода а означава да је нешто јединствено по својим карактеристикама.) Уније, ипак би „легитимитет“ учинила аутентичнијим јер се заснивају на „вољи“ грађана Уније.(„Функционисање Уније заснива се на представничкој демократији“ и њеним различитим облицима како је наведено у Уговору о Европској унији (ТЕУ, “TREATY ON EUROPEAN UNION”).
У том контексту, Европски покрет у Италији одлучио је да подстакне студенте са пребивалиштем у Италији да размисле и размотре предлоге који се односе на четири вишеструка приступа која је панел изабрао. Они ће бити предати Конференцији и транснационалном панелу грађана, како путем вишејезичне дигиталне платформе “Futureu.europa.eu” тако и у оквиру иницијатива успостављених за Италију у „заједничкој декларацији“ од 10. марта 2021. године и потписаних од стране Европске институција.
АЕДЕ / EAT је међународно непрофитно удружење
(AISBL) Association internationale sans but lucratif
2 Place Luxembourg (MEI-EMI), 1050 BRUXELLES www.aede.eu